Nastavna jedinica
Овај појам је први пут употребио италијански историчар уметности Ђорђо Вазари 1550. године за означавање уметности која је настала у XIII веку. Појам је из превода француског језика који је употребио француски историчар Жил Мишле, а прешао је у широку употребу захваљујући швајцарском историчару, Јакобу Бурхарду у XIX веку. У скорије време постоје одређене сумње у исправност термина "ренесанса" примењеног на визуелне уметности у моменту рађања модерне Европе. Буквална примена ове речи, која је у својим коренима требала да изрази повратак античке уметности након векова у забораву и конструисање нових уметничких форми на основу ње, постала је полемична након открића која показују линије континуитета између уметности античких цивилизација и оних из периода средњег века. Међутим, не може се игнорисати гомилу писаних доказа епохе о уметничким делима, који без сумње показују бригу периода ренесансе око постизања кохерентности у својим реализацијама. Ти писани докази немају преседан у ранијим вековима. Писци ренесансе су били убеђени да могу идентификовати одређени прогрес у уметности који је правио значајну разлику између њихове епохе и епоха које су јој претходиле. Тај осећај, или боље задатак, односно постојање одређених циљева за које се требало борити и изборити, чине да се још једном вратимо самим уметничким делима у потрази за одређеном потврдом тог самопоуздања које је видљиво у коментарима првих критичара и поштовалаца ренесансних дела који су о њима говорили. Анализом ствари више је него очигледно да су визуелне уметности ренесансе постале водич једног новог израза одређених идеала који се тичу човека и друштва, а у исто време представљају једну нову визију веровања хришћанске вере, преко једног заједничког вокабулара људског искуства који деле тадашњи посматрачи уметничких дела. Уметност ренесансе је одличан пример како тражење идеализоване форме уједно може бити и један духовни изазов који посматрачу доноси једно осећање божије савршености преко савршенства идеализоване људске фигуре или пропорција једне грађевине. Прелиминарни и најважнији период овог искуства био је период поновног испитивања природе од стране уметника, којима су сада предочени нови захтеви који се тичу техничког умећа и естетског суда. Литература која је о уметности писана у периоду између XIV и XVI века, такође показује да је поглед на уметнике као друштвена и кретивна бића доживео значајне промене као последица њиховог успеха, тако да је пред сами крај ренесансе лични стил једног уметника био исто толико важан као и његово техничко умеће или способност да изврши једну наруџбу, како би постао признат у јавности као мајстор. Могуће је да више не верујемо у анонимност средњовековног уметника, али фрагментирани докази који о њему постоје, нуде једну некомплетну слику када их се упореди са фамом уметника ренесансе и места које заузима у литерарним традицијама уметничке критике периода. Узрок конфузије и дискредитовања појма ренесансе, у многим ситуацијама, треба тражити у његовим злоупотребама које су се често радиле у ширем европском контексту. Изван Италије, примењивао се не само на период у ком се, на један селективан начин, усађују површински квалитети италијанске ренесансе, нарочито орнаменти у уметничким стиловима других региона, него такође на раније периоде у којим се, како у Италији тако и у другим регионима Европе, раде другачије ствари. На пример. Није могуће нити треба увек тражити паралелизме кроз Европу XV века у нечему што можемо идентификовати као један заједнички "стил", него треба тражити један заједнички приступ усмерен ка ширењу могућности уметничког израза уопште. У време XV века, како у Италији тако и у Фландрији, уметници су пажљиво посматрали свет који их окружује стварајући нове технике како би приказали своја открића. Успостављање форме медаље као подлоге за портрете и алегорије, захваљујући Италијану Антонију Писанелу, припада истој епохи у којој Ван Ајк, на северу Европе, примењује своју технику сликарства у уљу, која је највероватније била најсавршенија тада позната техника у Европи, представљајући са највећом могућом прецизношћу своје опсервације света који га је окруживао. За време дужег периода, који се креће од почетка XIV па до почетка XVI вијека, постоје два стила међународног карактера: један који зовемо интернационална готика, и други који означава процват једне нове културе у Италији, која ће се проширити на остале делове Европе након 1500. године. Први је у вези са процватом једног заједничког стила који се базирао на идеји Европе као једне јединствене хришћанске империје, чији су се заједнички циљеви изразили кроз наизменичне позиве на крсташке ратове за ослобађање земаља источног Средоземља, куне хришћанства, од окупације „неверника“. Други је у вези са једном Европом која се састоји од агресивних националних држава, чији је имагинарни хоризонт превазилазио границе Европе, обухватајући трговину и нове колоније на тек откривеним прекоокеанским територијама. Оба стила су се развила на бази једне заједничке културе, а ширили су се путем метода и протокола дворова у размени уметничких дела —и, зашто не рећи, самих уметника— као дипломатских поклона међу владарима. Почетком XVI века та ситуација се управо мењала, како би се усвојио један нови облик дистрибуције условљен доласком реформације. Ако се сматрало, у једном општем смислу, да је Италија главни сценариј ренесансе, то је зато што се управо ту налази највећа концентрација уметничких дела и рукописа о њима; у целини, чине један кумулус врло кохерентних достигнућа. Недостатак писаних коментара са севера Европе XV века и уништавање једног већег дела уметничког наслеђа рођеног на северу, кроз вишевековне верске сукобе, чине да линије његове еволуције буду замагљеније. Моћни градови-државе позног средњег века били су покровитељи уметника како би се подстицала производња предмета који су, у ширем смислу, били важан водич за пропаганду у корист владара, влада и локалних корпорација. Црква је такође тражила уметничко улепшавање својих грађевина у свакој локалној заједници, како би увећала свој престиж пред својим комшијама. Тако се родио један уметнички дух који се базирао на супарништву међу градовима-државама и међу покровитељима и корпорацијама који су у њима постојали. То је охрабљивало размену знања и умећа када би то
Comments (117) Posted to Generalna 12/27/2011 Edit